Nekih dana me nema. Kad jesen se predaje zimi i kad ista počne da spušta svoje koplje pred prolećem. Nema me. Odlutam toliko tiho da neki ne primete da me nije bilo.
Zavučem se u sebe i malo pospremam.
Poslažem sve izvrnute saksije u kojima rastu moja uverenja. Pa ih okopam. U nekedodam još malo zemlje da bi se učvrstile te moje biljčice. Nekima samo sklonim korov koji truje i menja mi uverenja, a neke jednostavno počupam. Vidim – nisu to moje biljke, neko drugi mi usadio i posadio onako kako je mislio da treba. Odmaknem se korak dva od svog vrta i vidim sve je opet u poretku kakav i treba da bude. Moj vrt – u njemu moja drvena stolica za ljuljanje, jedan drveni stočić, kao onaj u sobi moje bake. Moje mesto za stvaranje. Teško je primaći ljuljaću stolicu malenom stolu, ali to proces stvaranja čini zanimljivijim. Ako se pokrenem da ga dohvatim i u onim trenucima dok sam prema njemu nagnuta da nešto zapišem, znam da je pisanja i vredno bilo.
Volim sunce koje se nekako koso, kao da oblaci navuku žaluzine na nebo, pa ih tek malo razmaknu, spuste na baštu mojih uverenja i verovanja. Jesam li to stvarno bila ja? Jesam li stvarno u to verovala? Jesam li zbilja mislila da postoji mala i velika sreća i da ću ako sam samo malo srećna u drugom trenu biti samo malo tužna?Jesam li stvarno sve ovo do sada bila ja? Onda ustanem pa čupkam – nema male sreće i male tuge – odbaci to. Nema srećnijih i nesrećnijih ljudi. Odbaci to. Ne ljuti se na ono što raste u tvojim saksijama, samo shvati da svako uverenje vremenom prestari, preraste samo sebe i vreme je da se od njega oprostiš, i da sebi oprostiš što si bila ubeđena da su ona jedina prava i nepromenljiva.
Pa opet sednem u svoju stolicu i gledam. Ne osvrćem se na počupano i bačeno. Uživam u onome što sad ima mesta da se razvija u nova i lepa uverenja.
Vratim pogled na zid na kome vise želje. Biti bitan, biti nezamenjiv, biti svuda, biti za sve… jer ako nisam možda me i neće biti, neko će me zameniti, zauzeti mesto, postaću ništa – jer ako u svačijim očima me nema, kao da me nema. I, oprostim sebi na svojim željama. Poskidam one koje sam prerasla. Poskidam one zbog kojih sam stalno terala sebe da budem u kostimu koji mi je broj prevelik ili za dva premali. I vidim ima me. I postojim. I jesu neki drugi sada u onim kostimima – nisu me zamenili samo su to sada okviri njihovih želja. I ne tražim više odraz svoj u svim očima – ima me tamo gde i treba da budem.
I nagnem se s vremena na vreme u onoj svojoj za ljuljanje stolici do stola poput bakinog i zapišem koju reč. Definišem svoje želje. Kačim ih na zid i gledam. Lepe su. Moje su. Na njima sam srećna jer sam sada u njima. Moje želje i ja smo jedno i ja živim sreću. I živim ljubav.
I lepo mi je. To je moj svet.
Mnogi znaju da postoji. Retki znaju gde je i kako me u njemu naći. Neki me mogu tamo i zaboraviti. Neki me dočekaju svaki put kad se vratim. I oni su one oči u kojima se ogledam. U očima plemena vrtlara, onih koji gaje svoje vrtove i čiste u svojim baštama. Prepoznajemo se po dodirima i pogledima. Razmenjujemo se rečima i željama. Dotičemo svetovima i osmesima. Volimo srcima i povezujemo nitima koja u njima nastaju. Neraskidivo.
0
Leave a Reply