Ne volim nešto Doris, ali ova pesma bi mogla da bude moj moto. Juče predivno sunce, moje muškatle i jadranska lepotica u svom najlepšem izdanju i eto ti radosti. Tako malo. Skuvam kafu, sednem na terasu, gledam to svoje bilje, ćutim, miriše kafa… dovoljno visoko da vidim samo krošnje, a dovoljno nisko da me ne hvata visinska teskoba.
No, o julu htedoh. Poseban mesec. Kad zaboraviš juli, jeste nezaboravna pesma. Pa samim tim ni jul ne mogu da zaboravim. Onaj ko nije emotivni ribar i ko ne ribari s mrežom sitnih rupa, taj ne razume koje sve zamke pred vas ume da postavi ovako divan mesec. Sunce. Moja zvezda vodilja.
Jul moj mesec s najviše izazova.
Jul je vreme kad pravim onu posebnu zimnicu i pakujem je u male duhovne tegle. Ja u svoje mentalne teglice najviše volim da zapakujem slike, zvuke i boje baš iz ovog perioda.
Uhvatim svetlost za one najkraće zimske dane.
Uhvatim toplinu za dane kada mi kosti zavape – daj nam sunca…
Uhvatim zvuke sveta – počinje EXIT – za one dane kada nas okuje hladna tišina.
Uhvatim lepe letnje bašte kafića i ćakule – za dane kada moraš da sediš po zadimljenim lokalima da bi se ispričao.
Uhvatim lepotu tela koja upijaju sunce – za dane u kojima smo ubundani.
Uhvatim čežnju.
Uhvatim žudnju.
Uhvatim neizdrž.
Uhvatim tugu.
Uhvatim vreme koje u ravnici nema ograničenje.
Uhvatim prolaznost.
Uhvatim neku novu boru.
Uhvatim zov promena.
Uhvatim…
… sve ovo što kao začin uz onu lepotu kao paket ide. Uhvatim život. I znam da svaki put kad otvorim neku od teglica u duši uz sunce će me stići tuga. Uz svetlost će me stići prolaznost. Uz zvuke će me zgrabiti neke daljine. Kad otvorim teglicu pokupljaće beskrajna ravnica. Bez tačke za koju da se uhvatiš.
U ravnici jul ima posebnu čaroliju, ali i težinu. Nema tačke oslonca – jedini oslonac si sam sebi. A ako se u tebi nagomila mnogo čežnje, neizdrža, žudnje, otići ćeš poput balona negde pod oblake. Ili će te beskrajna zemlja polako početi da uvlači u svoje pore. Kad izgubiš oslonac u ravnici, za ples te zamoli plavi horizont… pa kad zasvira violina... ako ste od ravnice građeni, odneće vas u beskraj nepostojanje vremena.
A znaš da ne možeš protiv sebe. Pa samo zatvoriš oči i nadaš se da će te neko tvoj uhvatiti za ruku, da ne nestaneš, da te ne odnesu daljine i visine. Da se ne rasplineš po ravnici. Samo da te neko drži za ruku i putuje s tobom od kraja do sledećeg jula. I tako u krug.
0
Leave a Reply