Ima jedan kućerak. Jeste, u Sremu. I nešto zemlje oko nje. Nije zidana od blata, ali od pustog inata jeste.

Nikad nije pitao šta košta – pa ni tada kada je kupovao njivu u nedođiji sremačkoj jer imao je i mogao je.  Pretvarao je njivu u voćnjak, ravnao daleko podnožje Fruške ne bi li na njemu digao kućerak. Dovlačio cement, malter, kamen, crep… i zidao, iz inata. Sadio šljive, orahe i bagreme. I kad je završio počeo je rat. U stvari, rata, kažu, nikada nije ni bilo samo se Srem čudno naslanjao na jednu granicu, odakle su ljudi tiho, pod okriljem noći preplivavali Dunav i stizali u ovo parče Srema.

Kada je počeo rat kog nikad nije bilo, on je poslednji put vodio svoju porodicu u kućerak. Pričao im je da su njivom prolazili neki ljudi. Da su u vrata i prozore kućerka toliko puta obijali da ih je na kraju skinuo i ostavio samo drvene šalukatre, otvorene, i napisao na parče papira – neka uđe ko želi, samo neka više ne obijaju. Kućerak. U Sremu.

Kako su prolazili, spavali i odlazili, tako su odnosili deo po deo uspomena – staro posuđe, jastuke, dečije igračke, gondolu iz Venecije… jedino je kućerak ostajao.

Sladili su se i njegovom šljivom, i sekli mu bagrenje, ali baš zbog nekih marama crnih nije ih pozivao na red. Jer jed je jed, i njegov inat beše postavio kućerak baš tu u srce njiva, usamljeni znak kraj puta. Daleko od ljudi, od sela, na obronku Fruške, svratište za tužne, dužne, umorne…

 A i on, čim popusti vreme, i zamiriše zima na proleće, pre svitanja spakuje polu hleba i slanine i vode pa se zaputi tamo. U kućerak. U Srem. Na mesto gde mu je srce.