„Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš…“ :)
„U Sremu“, Laza Kostić
Fruška gora je oduvek bila inspiracija umetnicima. Pesnici su tražili najnežnije reči da je opišu i dočaraju njenu lepotu. Vezli su mastilom po beloj hartiji, slikali rečima, divili se svakoj stopi ove lepotice postavljene u srce ravnice.
Tražili su utočište u njenom okrilju a ona je nesebično nudila i davala i još više očaravala. Kroz istoriju fruškogorski manastiri behu mesta gde su se sabirale učene glave, mudri i vizionarski ljudi, svi oni koji su svoju tananu dušu sklanjali od banalnosti svakodnevice. Smestila se ova Gora u predeo bogat vodom, plodnom zemljom na kojoj bujno rastu šume, rode vinogradi, plodom nagrađuju njive. Bog stvori raj na zemlji i nazva ga Srem. Možda bi priča i ovako mogla da počne.
Srem nije geografija
Ovo nije priča o geografiji Srema. Nevidljiva je granica za one koji očima traže među vinskog, svinjskog i ruzmarinskog Srema. Nevidljiva, ali se opet o nju se lako sapletete ako ne gledate kuda idete.
Krenete tako lagano obroncima Fruške, korak po korak sve čokoti oko vas, miriše grožđe, zovu vas podrumi koje svaka domaćinska kuća ima. U njima buradi puni vina. U njima i onaj čuveni bermet što je i do Titanika stigao. Hej, iz Sremskih Karlovaca pravo u svetsku istoriju.
No, nisu Karlovci samo po tome čuveni. Ovo je samo pobočna priča jer ima tu mnogo više istorije nego što se i zamisliti može. Kako bi drugačije i moglo kad se na jednom mestu nađu i Kapela mira, najstarija gimnazija u Srba, Bogoslovija, Patrijaršijski dvor…
Zavede vas ovde pesma čuvenoga đaka karlovačkog, Branka Radičevića. Poziva vas da se još malo popnete, do Stražilova, da vidite gde je poželeo da večni sanak snije.
I već ste omađijani, nazdravljate onim vinom i tako, korak po korak vi idete sve više, otkrivate sveta mesta skrivena po Fruškoj. Otkrivate prirodu, šumu, jezera. Ako čovek traži mesto gde će biti blizu sebi, a daleko od svega onog što uznemirava čula i narušava mir u duši, onda je ovo pravo mesto.
Moja strana Srema
Kad pređete na onu drugu stranu, kad zađete među njive, polako počinjete se saplićete o nevidljive linije onog što zovu svinjski Srem. To je moj deo ove priče. Tu su i oni moji koji su davno ovde došli da zauvek ostanu. Kada bi taj Srem trebalo da stavim u samo jednog čoveka bio bi to moj deda Boško. I to ne bi bila pitoma priča.
Deda Boško je pripovest o onom sa čim se svaki Sremac u sebi bori – kako sačuvati druge od sebe, kako ukrotiti divlju i strastvenu prirodu, a opet ostati svoj. To je priča o ljubavi. Priča o konjima. Priča o tome kako se voli zemlja više od svega, o vinu, slanini, najlepšim lubenicama iz Jarka. To je priča široka koliko i zemlja koja vam se prostire pred očima i nebo koje se negde u daljini sa njom sastaje i dugo ljubi.
Priča o deda Bošku je priča o svim ratnicima paorskog srca koji su stalno na klackalici – u jednom trenutku pitomi i nežni poput zlatnog klasja, a u drugom bi se sa čitavim svetom zavaditi mogli. Valjda je zato Bog i izabrao da od svih baš Sremce metne tu na Frušku goru da hlade glavu i traže mir.
Biće Srema…
I za kraj, idemo iz početka. Sva tri Srema spajaju se u pesmi tamburaša, primaša, harmonikaša. Sva tri se spoje u nekoj birtiji, kućici i dok se seče slanina, šunka, kulen, kida meka pogača sve se to zaliva vinom i pesma polako kreće. Pa red bećaraca, pa red onih tužnih, pa opet neka vesela i tako od kad je Srema i Fruške gore i sve te lepote. I biće tako i kad nas ne bude – jer kako Mika Antić u pesmi „Srem“ kaže:
„Ajmo, Sremci u po glasa lumpovati,
Ajmo, Sremci polagano ludovati.
Ima l’ Srema ako luda nema,
Ima l’ mene ako Srema nema?!
Pa nek’ puca srce usred Srema,
biće Srema i kad mene nema!“
Foto: Banda/Aranitović
0
Leave a Reply