Roman „Gvozdena zavesa“ objavio je Vintage Rendom House. U Srbiji ju je objavila Geopoetika, a sa engleskog prevela Nataša Tučev. Prikaz možete čitati i na mom blogu. 

Vesna Goldsvorti, autorka ovog romana, rođena je u Beogradu. Goldsvorti je romanopisac, memoaristkinja, pesnjikinja i profesorka kreativnog pisanja i engleske književnosti na nekoliko univerziteta. Piše na engleskom jeziku, a knjige su joj prevedene na brojne svetske jezike. 

Vesna Goldsvorti je jedina književnica sa ovih prostora koja je postala član britanskog Kraljevskog književnog društva u julu 2021. godine. 

Njen najnoviji roman „Gvozdena zavesa“ u podnaslovu je Ljubavna priča. Mi, rođeni u vreme u koje i spisateljica, možemo razumeti kakva je to ljubav u kojoj su izmešani  ljubav prema državi, partiji, ideologiji, kao i ljubav prema porodici, deci, partneru. Sve je moralo da bude usklađeno. Razumemo kako u isto vreme možete voleti i mrzeti državu koja vam daje apsolutno sve i istovremeno oduzima sve. Kako to da nas je ceo cvet sažaljevao jer nemamo ništa, ne znajući da smo tada imali više nego ostale zemlje iza zavese, pa i neki slojevi na samom zapadu, što se materijalnog tiče. S druge strane imali smo problem sa slobodom u svim segmentima života – to jest – sloboda je imala granice i dok god ste bili unutar njih,  živeli ste srećno i u blaženom neznanju. Ako ste pokušavali da prekoračite te granice ili da izađete van njih, onda ste plaćali cenu koja je nekad bila merena i vrednošću samog života.

Glavna junakinja, Milena Urbanski, potiče iz najbogatijeg i politički najuticajnijeg kruga ljudi u vreme SFRJ. Ona pripada komunističkoj aristokratiji. Ćerka jedinica čuvenog revolucionara čije se slike nalaze na naslovnim stranama domaćih i stranih magazina, nekog ko se na fotografijama pojavljuje uz samog maršala Tita. Milenina ljubavna priča je svedočanstvo vremena čiji svedoci polako nestaju, te je „Gvozdena zavesa“ ne samo ljubavni roman već i dokument o jednom vremenu, o sudbini pojedinca naspram sistema. Ono što je za čitaoce sa obe strane zavese izuzetno dragoceno jeste opis života političke aristokratije, u koji smo i mi, odrasli u toj Mileninoj zemlji, ovde često bili neupućeni.

Istok i zapad, kao i na kompasu, tako i u životu nikada neće biti isti niti će se moći u potpunosti razumeti. Goldsvorti, oslikavajući lik svoje junakinje, suptilno pocrtava te suprotnosti. Ono što su tada bile vrednosti u zemlji koja više ne postoji, jesu vrednosti koje i danas u sebi nose i oni koji se odluče da ostanu u ovoj zemlji i dele njenu sudbinu, kao i oni koji odu a u sebi dalje gaje duboke i neraskidive odnose sa roditeljima, prijateljima, krajem u kom su odrasli, ili koji su morali da napuste.  Istok u sebi neguje žal, osećaj krivice i vezanosti, dok zapad to ne može da razume jer je kod njih razdvajanje, viđanje u retkim prilikama sa najbližima, nezavisnost od njih potpuno normalna stvar.

Samo oni, koji kao autorka, imaju životno iskustvo sa obe strane gvozdene zavese, mogu da razumeju kako je autorka, pišući ljubavnu priču, u stvari ispričala priču o ljubavi i mržnji, o tome da čovek može da pokuša da pobegne iz zemlje, ali od porodice i onog što ona ovde znači, teško može da se odvoji.

„Navodno su sve komunističke zemlje ličile jedna na drugu. Socijalizam je, na kraju krajeva, bio naučno zasnovan, kao eksperiment koji se mogao ponavljati. Ali, svaka zemlja je, uključujući i našu, nosila žig prošlosti. Katoličke, pravoslavne, protestantske, islamske, vizantijske, osmanske, habzburške. Vekovna tradicija carske Rusije, kraljevske Pruske, regicidne Srbije, pa čak i teokratske i plemenske Crne Gore,s ve je to istrajavalo i u osvitu marksističke budućnosti.

Kafkijanski, birokratski prag, ili degradirani, ali ipak prepoznatljivo nemački sumorni Istočni Berlin, bili su mnogo drugačiji od kvaziorijelntalnih satrapija kao što su Bugarska ili Rumunija.  U vezi sa ovom potonjom kružile su zlokobne priče o tajnim smaknućima; da i ne pominjemo zatvorenu i odmetnutu Albaniju koja je bila terra incognita. Pre ili kasnije pređašnji svetovi počinjali su da se naziru ispod slojeva sveže farbe, kao krvave mrlje na zidovima drevnih mučionica.“

Vesna Goldsvorti, „Gvozdena zavesa (Ljubavna priča)“