Dođe to doba kad je vreme zaista relativno. Ono što je za nas godina, za tebe je možda treptaj oka, ili čitav jedan život – i to sve u jednom istom času.

Krenuo si pod dudove. Ali, ona te dočekala.

„Jesam li ti nedostajao?“

„Jesi, radovanje moje, ali naučićeš da ovde to i nije tragično jer dok se naviknemo da smo tu, već stigne neko sledeći drag. Videćeš.“

Gledao si je, najlepšu sliku koju si čuvao u oku čitavog svog zemaljskog života. I, svaki put kad bi stao pred ogledalo da očešljaš kosu, da namestiš kapu, da vidiš jesu li brci na svom mestu, ti si u odrazu u ogledalu video i njen odraz. Bila je tu, uvek sa tobom. Da ti kaže da si najlepši i najradosniji trenutak njenog života. Da si došao  posle dve lepote i da su posle tebe došla dva divna dečaka, ali da si ti bio ravnoteža. Bio si jezičak na njenoj životnoj vagi, njih dve na jednoj strani u ljubavi kakvu samo sestrice mogu da imaju, i dva brata dva derana. A ti si bio onaj koji je imao čitav jedan svemir želja u sebi, ali si rano naučio da ih krotiš i guraš u drugi plan. Jer to je uloga najstarijih dečaka.

A kad si stigao u tu beskrajnu nebesku ravnicu, počele su da se svetle zvezde u tvojoj duši. Sve one koje si godinama obavezama i onim što se red zove,  utišavao.

„Sagradi, rano moja, kućerak, jedan, baš kakav si oduvek sanjao“, rekla ti je.

„Posadi i šljive i mladu lozu. Lagano. Bez žurbe. Nauči da je sada sve vreme tvoje.“

Pred kućicom klupa. Drvena. Došao komša da ti pomogne i da vidi prvi rod iz šljivika. A kad je klupa bila gotova, i spremna da se na nju sedne, stiže i treći musketar. Rekoše u glas:

„Vreme je da malo svratiš i pod dudove. Da popijemo jednu. Da bacimo pogled na onu našu ravnicu i one što smo na tren ostavili da vidimo od kakvog su testa umešeni. Ali, nemoj mnogo da gledaš u tu stranu. Nekad kiša pada nad Sremom, pa ti  se učini da se sve što je ostalo za nama topi i nestaje. Ali tako to ide. Srem je lep i kad je kiša i kada nosi ono što bi trebalo da budu uspomene na nas. Ostaje uvek onoliko sećanja koliko u sebi mogu da nose oni kojima smo ih ostavili. Kao što i zemlje ostaje onoliko koliko smo stabala na njoj posadili da je čuva.“

I tako, korak po korak, kako mi to, još uvek ograničeni vremenom merimo, prešao si 365 koraka i sada se smešiš zajedno sa svima pod dudovima i proviriš ponekad na ovu stranu. Na Srem i one kojima nedostaješ. Ali, Srem je lep, i mi smo lepi jer se sada mi u tim očima ogledamo. Za tebe je sve to sada jedan treptaj oka, ili  sećanje na zemaljske godine, koje lagano blede i postaju večnost, pod dudovima.