BAKSUZ I DŽEPNA VENERA

Kada vam knjigu preporuči svekrva i da vam da je pročitate, ne ostaje vam ništa drugo no da to i uradite. Iskreno, mislim da je ona čak više mislila na mog dragog kad nam je istu davala, ali, ja sam je prva dohvatila i pročitala za jedan dan.

Ne mogu reći da sam je čitala u dahu, jer mene događaji u knjizi ne dotiču kao što su dotakli moju svekrvu i kao što će dotaći S. jer glavni junak, barem prvog dela knjige jeste jedan grad, jedan vojni objekat i priča o jednom životu koji je imao svoju uzlaznu liniju.

Naime, Zora Vujasin Di Gallo piše o Željavi. Piše o Bihaću, počinjući priču šezdesetih godina prošlog veka. Autorka piše tečno i bez previše ulepšavanja, ali u ovakvim pričama to je i dragoceno – jer ostavlja čitaocu da, dok čita, zamišlja detalje – Bišćani i oni koji su deo svog života u tom gradu proveli bojiće slike dok čitaju uspomenama koje njih vežu za pojedina mesta, a mi koji smo posetili Bihać i o tim mestima slušali od njih, pratićemo imena ulica, delova grada, nazive zgrada, lokalne odrednice o kojima smo slušali od onih kojima ovaj grad leži na srcu.

Prošla sam, čitajući, i ja još jednom kroz Harmane i opet videla Kineski zid, gradski park… Videla u mislima Unu, čula njen huk, naslućivala gde je bila Željava – zamišljala umesto likova koje je spisateljica opisala junake iz priča svog dragog, njegove mame, svih onih Bišćana i Bišćanki koje sam, od kad njih znam i sama upoznala i vraćala se u jedno vreme koje je bilo jednako lepo i u Bosni, kao i ovde kod nas. U doba kada su naši roditelji, kao i njihovi roditelji, bili svedoci napretka, izgradnje, svetske pozicije tadašnje SFRJ. Kada je svaka godina donosila nešto novo i dobro, kada su pred njima bile prilike koje je samo trebalo prepoznati i prihvatiti.

Zora Vujasin Di Gallo piše roman u muškom rodu i to je zaista majstorski urađeno. Posebno je zanimljivo što, pišući u muškom rodu ona kao muškarac piše priču drugog muškarca, glavnog junaka koji povezuje oba dela knjige. Način na koji opisuje Danila tj. Mikija, ne upadajući u banalnost i zamku da njegove misli i postupke analizira iz ugla žene, mora se pohvaliti.

Još nešto što mi se u knjizi izuzetno dopalo jeste što je autorka u fusnotama opisala sve pojmove i mesta za koje je dobro pretpostavila da će biti nepoznati čitaocu, ili bi trebalo dodati još koju činjenicu.

Drugi deo romana, mada ga autorka nije tako predstavila bih, kao i u većini knjiga sa ratnom tematikom, preskočila. Ali, nisam. Otpratila sam našeg junaka i sve one koji su sa njim neraskidivo povezani do samog kraja.

Nije „Baksuz i Džepna Venera“ delo koje će se naći na prvih deset mesta u nekoj knjižari, ali će se sigurno naći na visokom poziciji u srcima svih onih koji vole Bihać i sa njim imaju bilo kakve veze.

Knjiga je, barem po mom mišljenju, vredna zbog faktografskog pristupa – autorka je dokumentovala kako je jedan mali grad u Bosni postao, dolaskom vojske i izgradnjom jednog, danas nezamislivog vojnog kompleksa, važan grad koji je rastao i razvijao se sa svojim stanovnicima.

Opisala je grad i sve njegove važne kote. Opisala je ljude, toplo i nežno, i nije stajala ni na jednu stranu, što je izuzetno bitno. Svi su samo ljudi sa vrlinama i manama bez obzira na veru i naciju.

Meni lično je kao i u svakom svedočanstvu o poslednjem ratu, bolna i poražavajuća činjenica koliko je, ma na kojoj strani bio, običan čovek bio tako malo važan. Kako je taj čovek, taj koji je verovao u bolje i više, bio taj koji je platio najviše, a da to bolje na kraju video nije. Kako je svako u tom haosu pokazivao svoje istinsko lice. Di Gallo je svoje junake dovela do nekog smislenog kraja. Krug se opet nekako završio u Bihaću.

Opet se vraćam na početak – da nemam drage ljude koji me vezuju za Bihać – ja knjigu nikad ne bih pročitala. Tako da bih roman prvenstveno preporučila svima koji sa ovim gradom imaju neku tajnu vezu, a znam mnogo takvih. Preporučujem je i onima koje interesuje kako je nastao vojni kompleks Željava. Preporučujem i onima koji misle da je neko drugi bolje prošao u tom ratu. Rat nikome nije brat i kad sve karte stavimo na sto vidimo da niko nije dobio niti pobedio.

A, ja, ako naletim na još koju knjigu Zore Vujasin Di Gallo, verovatno neću odoleti da barem ne zavirim u nju.